Вијести
Вирус Западног Нила


Са лијепим временом стигла је и најезда комараца, а са њима и страх од многих болести које преносе, као што су Вирус Западног Нила, Денга, Жута грозница, Чикунгуња грозница. За грозницу Западног Нила је карактеристично да се инфекција углавном одвија без симптома или су толико благи и неспецифични да нико не би помислио да се ради о неком егзотичном обољењу.Тежи облик болести у виду менингитиса или енцефалитиса, који захтијева болничко лијечење се развија код једне од 150 убодених особа.

Иза имена вирус западног Нила (енгл. West Nile вирус, WNV) крије се мали, кугласти вирус обавијен липидним омотачем. Припада породици Flaviviridae која је дио рода арбо-вируса. Арбо-вируси (од енгл. arthropodborne) су вируси које преносе животиње које се хране крвљу.
Уз WNV, у породицу Flaviviridae сврстани су и други медицински важни вируси попут вируса жуте грознице (по којем је породица добила име, од лат. flavus – жут), вирус денге те вирус јапанског енцефалитиса. Због сличности одређеног протеина међу флавивирусима, имуност према једном вирусу може штитити од инфекције другим флавивирусом. Вирус западног Нила (WNV) изолован је 1937. године из крви обољеле жене која је живјела на подручју западног Нила у Уганди.
Ризичне групе за овај вирус су: особе старије од 50 година, мушке особе, особе које болују од хипертензије или од дијабетес мелитуса, те имунокомпромитоване особе (усљед претходно преболоване болести или усљед било какве трансплантације: крви, цереброспиналне течности или неког органа). WNV грозница је фебрилни синдром који узрокује симптоме сличне грипи. Благи акутни симптоми јављају се у трајању три до шест дана након појаве симптома.
За 80% инфицираних људи карактеристична је асимптоматска инфекција док се код осталих 20% јавља грозница карактеристична за West Nile вирус, са попратним појавама као што су:

  • главобоља,
  • повишена температура,
  • изнемоглост
  • бол у мишићима,
  • отицање лимфних жлијезда
  • и у ријетким случајевима осип по тијелу.

Око 1% људи инфицираних овим вирусом подложно је неуроинвазивним обољењима (енцефалитис – упала мозга, менингитис – упала мождане овојнице, енцефаломенингитис – комбинација претходне двије са симптомима дезорјентације и полиомијелитис – парализа). Уз све ове наведене симптоме могу се јавити и гастроинтестинални проблеми попут: мучнине, губитка апетита и дијареје. Генерално, ниво отпорности човјека на овај вирус је низак. Стопа смртности је од 3 – 15%, што уопште није безазлено.
Инфекција код људи се најчешће јавља у аугусту, а код коња у септембру. Управо у аугусту нађен је и велик постотак заражених комараца врсте Culex pipiens. Као примарни вектори код птица сматрају се врсте Culex pipiens и C. restuans, док је C. salinarius примарни преносник вируса WNV на човјека, а Aedes (Азијски тиграсти комарац)/Ochlerotatus spp. на коња.

Трансмисиони циклус
Болест се на људе преноси убодом зараженог комарца. Главни су преносиоци су комарци рода Culex, али и родова Aedes i Anopheles. У природи се WNV одржава у циклусу између птица и комараца. До сада је вирус утврђен у 61 врсти комарца, у више од 300 врста птица те у више од 30 врста других кичмењака (глодара, шишмиша, мачака, паса и др.). У зараженим птицама је вирус присутан у крви (виремија) у високим концентрацијама, због чега су управо птице главни резервоар вируса.
Сматра се да су птице селице најважније за распрострањеност вируса из ендемских подручја у друге крајеве. Болест се може пренијети на коње и на људе,али су они само случајни домаћини WNV-у. То значи да се преко њих вирус не може ширити, јер имају краткотрајну виремију са ниским концентрацијама вируса, па не могу преко крви заразити комарце. Вирус преноси само женка, јер као и код свих врста комараца само се женка храни крвљу. Вирус се размножава у цријевима и другим органима, потом се преноси у пљувачне жлијезде да би се при узимању оброка крви преносио на другог домаћина. Пренос са човјека на човјека није могућ, осим трансфузијом крви или трансплантацијом органа.

Методе детекције
Директне методе које се користе за доказивање овога вируса су: изолација на основу ћелијских култура, доказивање нуклеинских киселина овога вируса уз помоћ РТ – ПЦР, те доказивање антигена уз помоћ имунофлуоресценције. Али најчешће се користе индиректне методе, тачније серолошке методе као што је ЕЛИСА тест.
При томе узорковање вршимо из ликвора крви, серума Узорковање се врши у акутној и реконвалесцентној фази (2 – 3)седмице након узорковања у акутној фази.
Мене је ујео комарац. Да ли је потребно урадити испитивање на вирус Западног Нила?
Болести као посљедица уједа комарца још нису уобичајене. Међутим потребно је да одмах посјетите љекара ако се појаве симптоми као што су повишена температура, конфузија, слабост мишића, озбиљне главобоље и укоченост врата или ако ваше очи постану осетљиве на свјетло.

Како се лијечи?
Не постоји специфична терапија. Код озбиљнијих случајева прописује се интензивна потпорна терапија, односно хоспитализација, интравенозно (ИВ) давање течности и хране, потпора дисању уколико је потребна...
Дјелотворним су се показали ribavirin, 6 – azauridin, 6 – azauridin triacetat, ciklopentenilcitozin, микофенолна киселина, 2 – тио – 6 – azauridin i pirazofurin. За све њих се сматра да имају способност да спријече синтезу нуклеопротеинских честица, те синтезу гликопротеина усљед чега је онемогућено качење за ћелије домаћина.

Шта могу да урадим да би смањио ризик од инфекције вирусом Западног Нила?
Од маја мјесеца па до септембра када су комарци најактивнији потребно је предузети следеће мјере предострожности:

  • Ако се налазите напољу од сумрака до зоре када су комарци најактивнији или ако се у току дана налазите на подручју гдје има корова, високе траве и жбуња, треба обући дуге панталоне, широке кошуље дугих рукава и чарапе и размотрити употребу средстава за одбијање инсеката.
  • Користите средства за одбијање комараца у складу са упутствима произвођача.
  • Никада не стављајте средства за одбијање инсеката на посекотине, ране или иритирану кожу. Најпознатији међу њима је DEET (N,N-dietilmetatoluamid), хемијски репелент који одбија комарце, а који у концентрацији од 23,8 посто пружа заштиту у трајању од пет сати.
  • Уклањање воде из свих предмета гдје се она може задржавати (аутомобилске гуме, лименке, лонци, канте, бачве) представља један од главних потеза у борби против комараца. Вода не би смјела стајати дуже од седам дана како се ларве комараца не би развиле у одрасле јединке.
  • Дезинсекцијом биолошким и кемијским ларвицидима могуће је уништити ларве комараца. Исти ефект постиже се урањањем бакрене жице у воду гдје се ларве налазе, будући да их бакрени иони могу уништити.
  • Можемо закључити да је најбитнија освијештеност и опрез здравствених радника, те контрола даваоца крви прије трансфузије или било какве трансплантације.
  • Такођер је битно редовно контролисати популације коња и птица (локална заједница мора пријавити мртве птице). Идентификација локалних врста комараца може бити од велике користи, јер је битно пратити присуство инвазивних врста комараца.

Прим. др Андреа Томић,
специјалиста породичне медицинее




« Претходна
Сљедећа »